Ono je doba godine. Doba kad se kupuje obuća za nastupajuću sezonu. Ako bi me neko pitao kad bih morala da patim, psihički i fizički, koja metoda bi bila najuspešnija na meni, bez razmišljanja bih rekla, ova. Kupovina obuće.

Nekako prirodno je da imaš entuzijazam kad krećeš u kupovinu. Ipak, krećeš u kupovinu. Teško je tome odoleti.

E, taj entuzijazam me je napustio pre ravo šest godina.

Kada smo najstarijoj kupili prve prave cipele.

Kava je bila zamisao?

Uđemo u radnju, svide nam se cipelice, probamo njen broj, kupimo i divimo se.

Kako je prošlo?

Prvo smo se šlogirali cenama. Zanemeli. Onda je prodavac to iskoristio i održao 10-o minutno predavanje o spejs osobinama i transformacijama obuće za decu.

Na kraju smo kupili prve koje smo zgrabili sa police.

Kako su deca rasla, i kako je i njihov broj rastao, raslo je i naše ubeđenje da smo savladali veštinu obične kupovine.

O, kako su neka ubeđenja pogrešna!

obuće
kupovina obuce za dete

Toliko pogrešna da unapred otpišem dan kad se ide u tu kupovinu.

Jer ili će me glava boleti od nerviranja posle kupovine, ili će me glava boleti od potpune iscrpljenosti posle kupovine.

Ulaskom u radnju osećam kako kortizol kulja mojim telom. Već sam u gardu i ne mogu tome pomoći.

Troje starijih juriša ka policama.

“Hoću ove! Hoću ove!”

“Mama, mama, mama! Vidi ove!”

“Pitaj da li imaju broj.”

“Meni se ništa ne sviđa. Ništa.”

“Pitaj da li imaju broj.”

Kad konačno utvrdimo koje će ko da proba od njih, ide petominutno pregovaranje – histerisanje ko će prvi da proba isto.

A onda, ako si loše sreće, nema broja od tog prvog odabranog modela.

Pa ni od onog drugog. Ni trećeg.

Za to vreme ono drugo dvoje, koji su na čekanju, podmeću ti svoje željene modele pod nos, zahtevajući da i oni budu usluženi.

Ignorišeš to, jer je prodavac po pravilu ionako zbunjen samom našom brojnošću, da ga zbunjujem sa dodatna dva broja.

Ako utrefimo da jedan model konačno ima broj, iz očaja kupujem i skuplji, samo da preškrabam jedno sa spiska.

Pa se okrećem onim drugima.

Marfijev zakon kaže da je nemoguće nasumice pronaći 3 modela obuće u istoj radnji.

Zato već duže praktikujem da pre same kupovine odem u radnju i proverim da li u tim modelima ima željenog broja (plus minus 1).

Tek onda se usuđujem da dođem u stvarnu kupovinu sa njima.

Jer ako nema, a svi su u radnji, scenariji su sledeći:

  • taj jedan počinje da se ljuti što nema broja za njega;
  • drugo dvoje se hvale što će imati novu obuću;
  • onaj prvi počinje da plače;
  • na uveravanje da ćemo proveriti još u nekoj radnji, počinje da zavija od besa;
  • na upozorenje da se smiri, baca se na pod, zahtevajući da i on hoće novu obuću;
  • mušterije me zagledaju i došaptavaju se jer ono dete nadalje ignorišem;
  • u pola iznorisanja prodavac po pravilu pita može li on nešto pomoći detetu i šta je problem;
  • ne može, naravno;
  • izlazim iz radnje tako što to dete vučem napolje, dok drugo dvoje skakuće od sreće.

Kome to treba? Meni sigurno ne.

Kući se vraćam svečano obećavajući da je to poslednji put da ih vodim da kupe obuću. I da, što se mene tiče, mogu i bosi da idu.

Do sledeće sezone i kupovine nove.

Autor: Milena Kostić

Izvor: Mama iz magareće klupe

 

ODGOVORI