Lekar koji je pisao i pisac koji je lečio ljude – Anton Pavlovič Čehov. Jedan od najvećih i najznačajnijih novelista kog je Evropa podarila svetu. Čehov svojim dramama i dan danas vrši veliki uticaj na pozorište, toliko da se jedna sezona ne može ni zamisliti bez makar jednog njegovog dela. U svojoj noveli Mekušac, Čehov do perfekcije razvija psihološki realizam koji se, sudeći po svakodnevici, sa pozornice preselio u stvaran život.

Pročitajte još i Izvod iz Čehovljevog pisma bratu – Osobine koje ima kulturan čovek.

Čehov

Mekušac

Pre neki dan pozvao sam u svoj kabinet guvernantu moje dece, Juliju Vasiljevnu. Trebalo je da joj platim.

— Sedite, Julija Vasiljevna! — rekoh joj. — Dajte da se obračunamo. Vama je novac, sigurno, potreban, a vi ste tako fini pa nećete sami da tražite. Dogovorili smo se po trideset rubalja mesečno…

— Po četrdeset…

— Ne, po trideset! Imam zapisano. Uvek sam guvernantama plaćao po trideset. Kod nas ste proveli dva meseca…

— Dva meseca i pet dana…

— Tačno dva meseca. Tako kod mene piše. Znači, sleduje vam šezdeset rubalja. Oduzme se devet nedelja… nedeljom niste s Koljom učili, nego samo šetali. I tri praznika…

Julija Vasiljevna pocrvene i poče da vrti  karner na suknji, ali ni reč ne prozbori.

— Tri praznika… prema tome, manje dvanaest rubalja. Četiri dana je Kolja bio bolestan i nije bilo časova, radili ste samo sa Varjom. Tri dana su vas boleli zubi i moja žena vam je dozvolila da ne držite časove popodne. Dakle,  dvanaest i sedam su devetnaest. Oduzmemo… ostaje… hm… četrdeset jedna rublja. Tačno?

Levo oko Julije Vladimirovne pocrvene i ovlaži se. Zadrhta joj brada. Ona se nervozno zakašlja, zašmrkta, ali — ni reči!

— Uoči Nove godine razbili ste šolju za čaj sa tanjirićem- manje dve rublje. Šolja je skuplja, porodična je… Ali, bog s vama! Šta nam sve nije propalo! Zatim se zbog vaše nemarnosti Kolja popeo na drvo i iscepao kaputić… Deset manje. Zbog vaše nepažnje je i sobarica ukrala Varjine cipele. Vi morate o svemu da vodite računa. Zato primate platu. Prema tome, dakle, još pet manje… Desetog januara od mene ste uzeli deset rubalja…

— Nisam uzimala! — prošapta Julija Vasiljevna.

— Ali imam zapisano!

— Pa, neka… dobro.

— Kad se od četrdeset jedan oduzme dvadeset sedam, ostaje četrnaest…

Oba oka se napuniše suzama. Na dugom, lepom nosiću pojavi se znoj. Jadna devojčica!

— Uzela sam samo jednom — reče ona drhtavim glasom. — Od vaše supruge sam uzela tri rublje… Više nisam uzimala…

— Je l’? Pazi, molim te, to kod mene nije zapisano! Četrnaest manje tri, ostaje jedanaest… Evo vam vaš novac, draga! Tri, tri, tri… jedan i jedan. Izvolite!

I ja joj dadoh jedanaest rubalja. Ona ih uze i drhtavim prstićima gurnu ih u džep.

— Mercie! — prošapta.

Skočih i počeh da šetam po sobi. Obuzeo me bes.

— Na čemu mercie!? — upitah.

— Na novcu…

— Pa ja sam vas pokrao. Do đavola, opljačkao! Ama, ukrao sam vam! Na čemu onda mercie?

— Na drugim mestima mi uopšte nisu ni plaćali…-tiho izusti ona.

— Nisu plaćali? Pametno! Našalio sam se s vama, dao sam vam surovu lekciju… Daću vam svih vaših osamdeset! Evo, u koverti su spremljene za vas.

Ali zar se može biti takav pekmez? Zašto se ne bunite? Zašto ćutite? Zar se na ovome svetu može živeti da se ne pokažu zubi? Zar se može biti takav mekušac?

Ona se kiselo osmehnu i ja na njenom licu pročitah: “Može!”

Zamolio sam je za oproštaj zbog surove lekcije i dao joj, na njeno veliko čuđenje, svih osamdeset. Bojažljivo se zahvalila i izašla… Pogledah za njom i pomislih: lako li je biti silan u ovome svetu!”

Anton Pavlovič Čehov

Izvor: 6yka.com

 

ODGOVORI