Početak svake školske godine u ekonomski osiromašenoj Srbiji donosi roditeljima već dovoljno briga. Od nabavke udžbenika preko dažbina koje moraju da se plate, a uključuju školske obroke, školskog policajca, đački dinar. Kada se podvuče crta, izlazi da znanje zaista nema cenu, jer se cifre stalno menjaju, češće dodaju, a ređe oduzimaju. Školska 2017.-a/ 2018.-a godina ima tendenciju da doda još koju nulu gornjem, đačkom predračunu. A u fokusu su- školske uniforme.

skolske uniforme- pitanje zivota i smrti
skolske uniforme- pitanje zivota i smrti

Priznajem da mi se, kao roditelju, dopada ideja školske uniforme. Ono što mi se ne dopada jeste u kom se pravcu razgranala priča. Ipak, društvene mreže, koje su najaktivnije poprište svih životnih bitki, pa i ove, su se usijale. A sve zbog- školske uniforme.

Čitava stvar je zapela oko dizajna. Ne cene. Ne udobonosti. Već oko izgleda uniforme. Da li je novinarska patka ili ne, tek kao kometa je prostrujala vest da je eminentna domaća kreatorka (a nije Verica Rakočević) dizajnirala uniforme za đake. Za dečake pantalone, košulja, kravata i džemper. Za devojčice sve isto, samo bez pantalona. Umesto njih suknja.

Internet portali koji su otvorili diskusiju na temu uniformi su zatrpani komentarima. Od onih da su kravate potencijalno opasne, preko vidne neudobnosti dečijih kompleta pa do toga da je 6 000 dinara zaista bezobrazno visoka cifra. I jeste.

Uostalom, čije dete na sebi u jednom momentu ima komplet garderobu koja košta 6 000 dinara?

Da se ogradim, u ovu cenu nije uračunata obuća i zimska jakna.

Najprimamljivija za komentarisanje mi je ona struja koja se zalaže za školske uniforme iz razloga brisanja socijalnih razlika među decom. Kao, “U naše vreme smo svi nosili uniforme.” Pa, u vaše pionirsko vreme ste svi nosili iste patike. Jer je postojalo Borovo. U vaše vreme ste se svi oblačili u Robnoj kući Beograd. Jer su postojali 1.maj Pirot i Kluz. U vaše vreme i nisu postojale socijalne razlike, drugovi i drugarice. Barem ne onakve kakve danas postoje. Većinski i dobrostojeći srednji sloj je imao za pristojan život. Fiću ili peglicu. Eventualno, 128-icu.

Neoliberalni kapitalizam ne poznaje srednji sloj. On priznaje samo manjinski, enormno bogate. I većinski, enormno siromašne.

Priča o tome kako školske uniforme treba da obrišu socijalne razlike je, u najmanju ruku, uvredljiva. Uostalom, kada bi krpa mogla da učini tako veliku stvar za svetsku ekonomiju, zašto je do sada nismo primenili ne bi li smo se ekonomski vozdigli?

Školske uniforme ne trebaju da obrišu socijalne razlike. One trebaju ponosno da pokažu pripadnost jednoj grupaciji.

Dečiju pripadnost školi koja ima najviše pobednika na državnom takmičenju iz matematike. Ili recitatorskom takmičenju. Ili bilo kom učeničkom nadmetanju. Ta uniforma je dres koji deca treba sa ponosom da nose. Jer idu u školu koja je iskorenila vršnjačko nasilje. U školu koja ima toalet papir i sapun na svakom mokrom čvoru. A ne da nam deca u uniformi budu transparenti socijalne jednakosti.

 

ODGOVORI