Po analogiji sa Pekićevim “Godinama koje su pojeli skakavci”, jedna profesorka stranog jezika sa dvodecenijskim radnim iskustvom je odlučila da svoje pismo, upućeno isključivo roditeljima, naslovi baš tako: Deca koju su pojeli skakavci. Ko nije pročitao Pekića, neka to uradi. Onaj ko jeste, zna o čemu govorimo. U svakom slučaju vam je dovoljno osnovno poznavanje biologije da biste shvatili da skakavci nisu na listi omiljenih bića. S razlogom.

Deca koju su pojeli skakavci

skakavci
deca koju su pojeli skakavci

“Teško mi je da započnem ovo pismo jer mi je teško da napišem da su nam učenici sve manje inteligentni. Mučno je i strašno da jedan prosvetni radnik, roditelj, čovek to napiše. Još je mučnija mogućnost da je to istina.

Već neko vreme, tačnije nekoliko poslednjih godina, borim se sa prihvatanjem činjenice da saznajne sposobnosti mojih đaka opadaju. Iz generacije u generaciju raste ravnodušnost, nezainteresovanost, otupelost.

Koncentracija se meri sekundama, interesovanja svode na dva-tri. I to obično dva-tri površna i za njihove godine pogrešna.

Naravno, govorim o proseku. Znam da ima sjajnih izuzetaka, ali znam i da ih je iz godine u godinu sve manje.

Pomislim – možda su ona drugačija deca sva otišla u gimnaziju! Onda se setim da u srednjoj stručnoj školi radim već 22 godine, da nikada nisam radila u gimnaziji i da svoje đake sve vreme upoređujem sa đacima koji su prošli baš kroz moju školu. Tu istu, srednju stručnu.

Pomislim – promenilo se društvo, ambijent je drugačiji, vrednosti su drugačije. Onda se setim da je priroda ipak jača od društva. Dete do desetak godina, po prirodi svojih godina, mora da bude radoznalo, iskričavo, da ga sve i svašta zanima, da ne zna gde će pre. Tinejdžer mora da bude buntovan, pun velikih snova, rešen da promeni svet, ubeđen da će istorija zapamtiti njegovo ime. Mislim, kada, ako ne tada, kada ima 15, 17 godina?

Pomislim – možda je do roditelja? Razmislim kada su im i kako roditelji odrastali. Možda je tada načinjena greška koju prenose na svoju decu ili će se tek u narednim generacijama ispraviti.

Onda shvatim da su roditelji mojih đaka tek nekoliko godina mlađi od mene i da su odrastajući, možda, zakačili par godina života u onoj spokojnijoj zemlji… A sve, nakon nestanka te spokojnije zemlje, je kasnije zakačilo njih…

U međuvremenu su oni postali roditelji, najbolji što umeju da budu. Generacija roditelja koja ne zna za bolje, koja ne zna za normalno, koja je poražena u najboljim godinama svog života. Da li je to razlog što su nam deca ovako otupela?

Želim da se izvinim roditeljima što ovako pišem. Znam da zvuči strašno i nečovečno, ali vi imate to jedno ili dvoje dece, a meni ih je kroz učionicu prošlo verovatno preko hiljadu i ja ne mogu da ne vidim promenu koja mi se odvija pred očima. U poslednje vreme se odvija toliko brzo, da je bukvalno svaka nova generacija ubedljivo lošija od prethodne. Više ne treba da prođe pet-šest godina da bi se razlika primetila. Sada je opipljiva i strašna.

I nemojte misliti da samo o vama razmišljam kada tražim uzrok tome. Naprotiv! Znam da je i do škole od koje neko uporno pokušava da napravi ne zabavište, nego zezalište. Znam da je i do društva poremećenih vrednosti.

Sramežljivo i uz mnogo neprijatnosti proveravam sa kolegama da li i oni imaju takav utisak, nadajući se da je možda problem u mojim nerealnim očekivanjima. Šapućemo o tome, svesni činjenice koliko naše reči užasno zvuče. Nažalost, svi sa kojima sam razgovarala vide i osećaju tu promenu kod đaka.

Pre dve godine osećala sam se jadno kada sam, iz operativnih planova, izbacila sve dugačke tekstove. Te iste tekstove su đaci pre desetak godina savlađivali kao od šale. Danas, to mogu da urade tri do četiri učenika u odeljenju. Pre 15 godina, kada se moj predmet izučavao od petog, a ne od prvog razreda, kao sada, moji đaci, učenici srednje stručne škole, uz malo napora mogli su da prate gimnazijski tempo. Istina, imali su tri časa stranog jezika nedeljno, a ne dva kao ovi sada.

Međutim, i kolege koje predaju ostale predmete primećuju da današnjim generacijama gradivo jednostavno ne ulazi u glavu. Đaci te gledaju belo, ne umeju da ponove šta si rekao, na kraju časa se ne sećaju onoga što je bilo na početku.

Najgore je kada ih pitaš za mišljenje. Trgnu se i zbunjeno te pogledaju. Nije im jasno zbog čega ih smaraš zahtevom da imaju mišljenje na neku temu. I to temu njihovom uzrastu blisku. A može i na srpskom, ako je problem da govore na stranom jeziku.

Pre neki dan sam ih pitala šta bi bio njihov posao snova, kada im novac ne bi bio problem. Saznala sam jedino da nemaju snove. Trend se nastavlja jezivom brzinom. Strmoglavljujemo se u ponor ili smo već kuvane žabe. Nešto jeste. To nešto ignorišemo i tolerišemo. Tu i tamo promrmljamo sebi u bradu, zgranemo se nad tim kakve nam generacije dolaze. Nije nam dobro posle inicijalnih testova, kukamo što moramo da predajemo gradivo iz osnovne škole čak i kada znamo da su naše kolege u osnovnoj to odlično uradile.

Sistem je smislio izlaz – IOP 1. Ako dete ima, iz bilo kog razloga, poteškoće u usvajanju gradiva, napravi mu plan po njegovoj meri. Skrati gradivo, snizi kriterijum, ostavi mu više vremena za splavove, folkoteke, turske serije. Ne masiraj ga zahtevima! Ne teraj ga da stiče znanje. Pravi od sebe i škole budalu čak i kada vidiš da ono jednostavno ne želi da uči. Nije do njega, do tebe je.

Tako kaže sistem. Ušareni mu učionicu, pevaj mu pesmice, uči ga kroz igru, čak i ako ima 18 godina.

Zabavljaj ga, budi pun optimizma i elana, stalno se osmehuj na času i strogo pazi da ne povrediš njegova nežna osećanja. Nemoj slučajno da podigneš glas! Nemoj slučajno da ga zatrpavaš domaćim zadacima! I da se nisi usudio da mu daš jedinicu, jer nije do njega – do tebe je.

Može i tako. Sve može. Samo ne znam čemu to vodi. Ne sviđa mi se rezultat. Posledice su pogubne, a od mene se očekuje da im doprinesem.

Pošto sam iz generacije onih koji su imali snove i navikli da ciljeve postavljaju visoko, a ne tamo gde je najlakše, sanjam o tome da se udružimo. Mi, prosvetni radnici, i vi, roditelji. Da ustanemo složno protiv ovog zaglupljivanja naše dece, protiv propadanja mladosti, protiv odgajanja zombi generacija koje ne zanima ništa i koje su, već sada, spremne na to da “odbleje” život i sačekaju kraj u blaženoj otupelosti.

Kao što skakavci unište useve, tako su i nama uzeli fabrike, uzimaju nam rudnike, čak i izvore vode. Sami su odlučili da su naši organi državni. Oberučke prihvatamo sve zapadne trendove. Pomislio bi čovek da smo baš moderni. Sada nam nekako uzimaju i decu.

Hajde da se osvestimo svi zajedno. Da bar decu ne damo. Nadam se da nije kasno”

Autor: Ljubinka Boba Nedić

Izvor: Klot frket

1 KOMENTAR

  1. Postivana profesorko, uz duzno postovanje Vas I vase profesije, mislim da je sad vec kasno za bilo kakvo udruzivanje I akcije.
    Sve sto ste napisali je strasna istina ali “gvozdje se kuje dok je vrelo”.
    Unistena su nam DECA. A kad njih unistite, unisten je I narod.
    Drago mi je sto jos uvek postoje pravi prosfetni radnici puni volje I optimizma.
    Svako dobro, dobri covece tj.zeno!

ODGOVORI