“Kad bi ajkule bile ljudi, upitala je mala gazdaričina ćerka gospodina Kejnera, da li bi bile bolje prema malim ribama? Naravno, reče on. Kad bi ajkule bile ljudi, postojale bi velike kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane – i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu i, uopšte, pazile bi na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoje peraje, odmah bi bila zbrinuta, kako ajkule ne bi bile lišene nje, zbog prerane smrti.

Pročitajte još i (Ne)Običan eksperiment koji pokazuje kako društvo zapravo funkcioniše.

Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali.

Jer srećne ribe imaju bolji ukus nego tužne.

ajkule

U školama bi ribice učile kako da uplivaju u čeljusti ajkule. Učile bi geografiju, na primer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, male ribe umeju da ih pronađu.

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. Morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije.

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija i stranih ribica. Čak bi pustile i svoje ribice da ratuju za njih.

Učile bi strane ribice da postoje ogromne razlike između njih i ribica drugih ajkula. Male ribe, tvrdile bi ajkule, su glupe, ali ćute na različitim jezicima i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi – malih stranih riba, glupih na različitim jezicima – dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom heroja.

Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi i umetnost. Jer kakvi su to ljudi ako nemaju umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama. Pozorišta na morskom dnu bi prikazivala ribice heroje kako ponosno uplivavaju u čeljusti akjule, uz melodičnu muziku koja draži njihove uši i velike misli koje uspavljuju njihova čula.

Čak bi postojala i religija, kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula.

Štaviše, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad.

Nekima bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke. Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim ribicama. Postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi.”

Bertold Breht

Izvor: Kultivisise.rs

ODGOVORI