„Tokom velikog dela istorije, Anonimni autor je bila žena.“ – Virdžinija Vulf. Radujemo se još jednom osmom martu – Internacionalnom danu žena. Na ulicama gužva, u kozmetičkim radnjama ništa manja, sve sa jednim ciljem da se obraduje to „stvorenje nežnijeg pola“.

osmom martu
u susret osmom martu

Odavno se smisao 8. Marta izgubio, zalutao između Dana zaljubljenih i Dana majki (Materice). Po koja crvena ruža i karamfil tek tako svojom crvenom bojom podsećaju na svu prolivenu žensku krv tokom svih ovih vekova postojanja tu na planeti Zemlji. Znamo svi istorijat i nastanak Internacionalnog dana žena, koje su se svojim golim rukama i hrabrim srcima širom svetskih metropola borile za dostojanstveno pravo ČOVEKA.

Stvarale istoriju, pa kad bi je stvorile, onda se po automatizmu pojavi neka patrijarhalna ruka i istrgne ženu sa njene istorijske pozicije. One su čekale, vukle, borile se, protestovale i izborile se! Kako samo sada iz udobnih stolica kucajući na lap topu sve to izgleda kao neki dobro izrežirani film o nekim heroinama koje nisu nosile plašt Superžene, ali su zato imale snagu da sve to iznesu do kraja.

Danas, mnoge žene su zalutale i pokušavaju da budu nešto što ni same ne znaju ili idu preterano u radikalni feminizam, gazeći sve muško u sebi i okolo sebe ili idi u drugu krajnost klanjajući se patrijarhatu do crne zemlje, dok izlaze iz klinika abortirajući još jednu Neželjenu.

 Čini se da tokom svih vekova žene su služile kao ogledalo u kojem će muškarac da reflektuje svoju uvećanu muškost pišući istoriju njenom krvlju. Od revolucije do revolucije, od rata do rata ona je rame uz rame sa nekim NJIM stvarala “povijest”, ali kad se dođe do „podele uloga“, ona se vraćala u kuhinju zadovoljna količinom ispeglanih košulja koje će on obući i zablistati na redovnim sastancima Partije.

Došle su 60-te, žene su opet izašle iz kuhinje i krenule u svoju ličnu revoluciju i mislim da ih do danas ništa sprečilo nije. Jedini problem nas žena, jesu upravo druge žene sa kojima se mi u glavi takmičimo i borimo. Dok mi hoćemo da budemo neka Ona, neke od njih hoće da budemo Mi. Na tom putu rivaliteta i inaćenja borimo se u klinču, dok zadovoljna publika aplaudira.

Glupo je to! Uvek sam za to da smo mi jedna drugoj najveća podrška, bar bi tako trebalo da bude. I dok smo jedna drugoj podrška, u sebi u isto vreme treba da izmirimo Jungovu animu i animus. Jer tek kad uspostavimo sklad, sklad će u svetu doći.

Dok mislimo o realnim ženama, ovde kod nas u Crnoj Gori, žene koje zaslužuju pažnju su naše crnogorske majke sa čijim protestima uvek dolazi i proleće. Možda nekada sačekamo i to crnogorsko proleće da svima lepše zamiriše.

Te majke, te bombe, kako ih zove premijer treba uvijek da služe kao podstrek da u tankom ženinom telu čuči duh koji može da prekrije planine i pokrene roba do gospodara. 

Sumirajući sve ovo, moguće da se u njima krije neka crnogorska Lara Cetkin, neka nežna Rosa Luksemburg čije trnje je znanje i hrabrost.

Autor: Dragana Mijušković

ODGOVORI