“Jaka je, ali iscrpljena.”

jaka zena
jaka zena

Ne gospođo, ne morate uvek da budete žena boss

Umorna sam, ali čak i to je previše običan, previše plitak opis za umor koji leži u mojim kostima.

Ja sam iscrpljena od toga što moram biti jaka. Od delovanja kao da sve imam pod kontrolom i od toga da svima ja moram biti sve.

Nikada nisam posebno želela biti ovakva vrsta žene, ali čini se da sam se kroz gorke izbore i slatke idealizacije, ne želeći nikoga povrediti, našla istrošena i izgubljena, pitajući se hoće li jednog dana neko biti tamo za mene, na sve načine na koje sam bila ja za druge.

Možda se to dogodilo greškom. Jer najveća ironija jeste kad me drugi promatraju, oni me vide kao snažnu ženu. Oni me smatraju kompetentnom i sposobnom. Ipak ja se nikada ne bih etiketirala tako jer – dok su me videli kao sigurnu i stabilnu – iznutra sam se tresla.

Pokušala sam, zaista jesam. Svako jutro, uprkos iscrpljenosti, još uvek pokušavam.

Čak i kad mi ramena padnu, a oči postanu zamagljene od suza, udišem i kažem se da će sve biti u redu. Bez obzira osećam li to ili ne.

Pretpostavljam da sam pokušavala biti jaka prije nego sam shvatila kako nazivaju žene poput mene: jake, nezavisne, samodostatne žene. Zvuči lepo, zar ne? I pretpostavljam da nam je rečeno da je to ono što bismo trebali postati, onda nije iznenađenje da očitujemo te osobine.

Ali, koji je problem s ovom previše pojednostavljenom definicijom žene? Svet nam zapravo veruje.

Nisam upoznala nijednu od ovih božica koje također ne žele pomoć ni vodstvo. Nisam upoznala nijednu koja ne žudi za nekim na koga se može osloniti, znajući da ona ne mora biti ništa drugo osim onoga što ona jeste.

Istina je da možemo tvrditi da ne trebamo muškarca ili ratnika, ali stvarnost je da ne bismo to govorile da se ne pokušavamo uveriti u tu činjenicu.

Pouka koju svi možemo da naučimo jeste da nema ništa sramotno u tome što nam je potreban neko. Nema ničeg pogrešnog u tome kada kažemo: “Ne mogu sve to da uradim sama.” Nema ničeg pogrešnog u razmišljanju da su dva jaka srca bolja od jednog.

Tako sam umorna. Umorna sam od življenja ovog ideala. Više od toga – jednostavno sam umorna od toga što sam jaka.

Čeznem da neko brine o meni, ne finansijski, tako nešto me nikada nije zabrinjavalo, ali želim snažnu ruku oko mojih ramena, nekoga ko me može držati u zagrljaju, bez obzira na oluju kroz koju sam prošla tog dana.

Dosta mi je pretvaranja. Ne želim se više pretvarati da sam tako zastrašujuća.

Gotovo je s mojom ulogom snažne žene, kad češće to nisam nego što jesam, osećam se kao da to nisam ja – igram šaradu feminizma.

Ne smemo zanemariti ko smo i šta zaslužujemo kao žene, ali treba se nešto reči i o prihvatanju toga ko smo i šta osećamo.

Ovo su one reči od kojih sam tako dugo bežala, jer im se činilo da imaju negativnu konotaciju.

I tako sam vrtela svoju bedu uspešno se pretvarajući da sam ja jaka. Svako mi je na kraju verovao. Kad se to počelo događati, rana mi je otvorena u srcu s razornim saznanjima da sam mogla tako dugo varati.

Odustajem. Ne zato što sam pogrešila, nego zato što sam naučila. U ovom trenutku sam završila s pokušavanjem.

Neću više biti ova nepogrešiva žena koja izgleda kao da može učiniti bilo šta. Bilo to na radnom mestu, s porodicom ili prijateljima, čak i kad je u pitanju moja uloga majke – ne mogu više to da budem.

Ne mogu da se pretvaram da imam tu sposobnost da sve što učinim, s osmehom na licu. Ne mogu da se pretvaram da ne trebam nikoga da mi pomogne – to je sve što želim.

U životu nije poanta lažirati i glumiti nešto što nismo.

Poenta je u tome da budemo stvarni s onim što trebamo i želimo, a onda i da budemo spremni krvariti za to.

Radi se o osećanju, a ne o razmišljanju. To je jednostavno predavanje strastima u našim srcima i mekoći ramena koja nam deluju poput utočišta. Bez tih stvari, koja je poanta bilo čega? Ako nismo potrebni jedni drugima?

Možda, dok sve više vremena prolazi, postajem imuna na to da sam neko koga drugi samo žele videti ili je zapravo stvarnost da nikad nisam bila dobra u tome. Ali, čini se da sam u ovom trenutku iscrpljena od pretvaranja da sam jaka.

Nisam slaba. Ponekad je i onima najsnažnijima potreban neko, više nego što bi drugima bio potreban.

Vidim gde sam sada.

Ne trebamo li svi nekoga ko je mrvicu jači od nas? Nekoga ko može poljubiti mesto gde nas boli i zagrliti nas kao da ništa drugo nije važno.

Nekoga ko nas može podsetiti da zapravo ne moramo biti toliko jaki – sve vreme.

Izvor:Mislipozitivno

1 KOMENTAR

ODGOVORI